Današnji živi svet prilagođen je životnim uslovima koji su nastali kao rezultat velikog broja različitih interakcija između samih vrsta, kao i između živih i neživih komponenti biosfere. Poremećaj prirodnih procesa u biosferi dovodi do opadanja biodiverziteta i utiče na mogućnost adaptacije ekosistema, ali takođe može izazvati nepovratne promene u njihovoj funkcionalnosti. Zaštita preostalih prirodnih celina koje, u manjoj ili većoj meri, ispunjavaju neophodne uslove za održanje biodiverziteta i za očuvanje retkih i ugroženih organizama, realizuje se uspostavljanjem zaštićenih područja. Uticaj zagađenja na zaštićena područja za posledicu ima izmene u sastavu vrsta i opadanje biodiverziteta, a time i smanjenje potencijala prisutnih ekosistema za pružanje dobrobiti koje priroda obezbeđuje (ekosistemske usluge). U navedenom kontekstu, jedna od manje istraženih tema je uticaj mikroplastike na ekosisteme i ljudsko zdravlje.
Mikroplastika su mali komadi plastike, veličine ispod 5 mm, koji svojim prisustvom u životnoj sredini predstavljaju ozbiljno zagađenje iste. Mikroplastika potiče iz širokog spektra ljudskih aktivnosti. Pojava mikroplastike u životnoj sredini može biti primarnog i sekundarnog karaktera. Prva se proizvodi namenski u dimenzijama manjim od 5 mm (kozmetika, tekstil, tehnološki procesi i sl.), a druga nastaje raspadanjem većih predmeta od plastike (ambalaža, građevinski materijali, tekstil i sl.) do pomenutih dimenzija.
U današnjem vremenu, kada živimo u izraženo potrošačkom društvu, problem sa pojavom i nagomilavanjem plastike i mikroplastike u životnoj sredini je postao izuzetno velik, a mali deo ljudske populacije ga je uopšte svestan. Zaštićena prirodna dobra (područja) nisu pošteđena prisustva ovog zagađenja, te dolazimo do situacije da se dobrobiti koje imamo od prirode umanjuju, jer se ove sitne plastične čestice, često ne veće od zrna peska, infiltriraju u najzaštićenije prirodne sredine (nacionalne parkove, morske rezervate i utočišta za divlje životinje).
Jednom kada uđe u ekosistem, mikroplastiku je teško, gotovo nemoguće ukloniti. Ove čestice takođe mogu u sebi nositi toksične hemikalije, utičući tako na kvalitet zemljišta, vode, flore i faune, što utiče na smanjenje vrednosti zaštićenih područja i biodiverziteta. Zajedno sa drugim antropogenim uticajima, nagomilavanje mikroplastike utiče na pogoršanje funkcija ekosistema, pa se interesovanje za ovu problematika povećalo, posebno u proteklim decenijama.
Na ovaj problem, globalnog karaktera, pojedine države su pokušale odgovoriti na različite načine, od uvođenja kaucije za PET ambalažu, naplaćivanja plastičnih kesa za jednokratnu upotrebu i sl. pa do uvođenja cirkularne ekonomije (Reduce – Reuse – Recikle). Iz izveštaja Agencije za zaštitu životne sredine Republike Srbije, objavljenog 2018. godine, može se videti uporedni prikaz podataka za period od 2014. do 2017. godine, koji pokazuje da se količina ponovo korišćene plastike u ovom periodu približno utrostručila i to sa 13.641 tona na 35.856 tona, što je rezultat dodatnog napora u približavanju problema stanovništvu. Međutim, deo ukupne količine plastike otpad koji se reciklira i dalje je izuzetno mali.
Važno je da se svest o problemu, koji je predočen u prethodnim redovima, pojača i proširi na što veći deo društva (mikroplastika se preko hrane, vode i vazduha pojavljuje i u nama, što negativno utiče na kvalitet života), te će se na taj način brže formirati kritična masa potrebna za delovanje na prevenciji i ublažavanju negativnog uticaja plastike i mikroplastike. Finansijski gubici i problemi koji nastaju na polju ekonomije, predstavljaju još jednu složenu problematiku koja još uvek nije u dovoljnoj meri istraživana.
